Отаџбина

М Е Р О II А

513

Меропа: Слушам краљу. Полифонт : Колико сам те волео-и колико те волим, то зиаш. Меропа: Па и да не знам , свако твоје дело ми иосведочава твоју љубав. Одиста даиас ти приличе љубавие речи. Полифонт: 0 не говори те жучне речи, не гледај ме са толиком мржњом, Меропо моја ! Не стоје ствари онако као што изгледају. Ти ме само зато осуђујеш што нећеш да исгштујеш нојаве, што нећеш да ме саслушаш. 0, када би ме хтела саслушати, када суманутост не би мутила твоје хладно суђење, када крв у твојим жилама не би тако лако кључала, не би тако бурно јурила ! Нису моје руке укаљане нити са њих капље крв као што ти рече. За крв твога драгог сина ја сам невии тако ми врховног оца свију богова који ме је принудио да примим у свој дом убицу његовог. Али, Меропо. кобно лице тога злочиица иеће више мучити твоје материнско срце, јер ето и њега ћу ти радосно жртвовати у у пркос жалосних предсказивања, у пркос мојих страшних слутња. Ја дижем руке од убице, ја му отказујем сваку даљу заштиту. Он нпје више заштићеник дома мога и његовог олтара, он је сада само убица твога Епита. Тога зликовца предајем сада у твоје руке, Меропо. Меропа: Је ли то истина? Полифонт : Убица је у твојој власти. Угаси у његовој крви сву жар праведне освете која гхрождире срце твоје. Меропа: Хвала ти, краљу, хвала срдачна. Полифонт : Умери дакле , драга жеио, твоју тугу, и од сада нека се никада више не увуче отровна сумња у твоју душу. Меропа: Неће. краљу. Полифонт : Дивим се и радујем се тој твојој питомој мирноћи. ОТАПОИИА КП>. XXXI св. 124 33