Отаџбина

М Е Р О II А

да не зиа куда ћеш. Реците мп куда сте наумили са тим оружјем и зашто? Не само реч него и ћутање може да буде мач с обе стране оштар који задаје смрт (чује се труба,) Опет труба! Дикорт: Епите, Епите ! Меропа: То је убојне трубе знак, ви полазите у рат али тебе не пуштам дете моје! Л.икорт: Краљице ! Меропа : Не могу, Ликорте! Убиће ми га. Млад је и неискусан у борби, неће умети да зауздава своју младалачку бујност. Епит : 0 мајко моја ! Ликорт: Лепу поуку даје краљица Епиту Ираклијевцу. Меропа : Ах. Ликорте, што не помислиш на престо Месиније, на отаџбииу? Зар не знаш да је Епит јединн Ираклијевац. Није за краља да силази на пијацу, него да се у свом Акрополу затвори. Тако су радили и Кресфонт и остали Ираклијевци. Појединац може да ризикује жпвотом евојим јер је тај живот његово сопствено имање, али краљев живот није његова већ народна својина. Ликорт: Мене, неука појединца, васпитао је други дух, а тако исто и Епита. Нека јз краљ рођени син самих богова, он није достојан својега порекла, ако се ие бори на челу својега народа када је отаџбина у опасности. Епит: (хппе да иођв). Здраво, мајко моја. Хајде, Ликорте. Меропа : Епите, чедо моје, како остављаш мајку своју? Ликорт: У вароши, краљице, коље се народ између себе, и отаџбина је на ивици пропасти. Меропа: Шта чух ? Старче, дето моје, тако вам богова, говориге. Шга је узрок борбе, ко поче грађански рат? Ликорт : Стениклара је подељена у два непријатељска логора, Меропо, у месињански и доријевски. Уз Месињане пристали су и сви завереници из околних села и вароши. Ноћас су Месињани са њима заузели пијацу, прогласили су уједињење целе Месиније и прогласили су