Отаџбина

М Е Р О II А

Егшта за кра.ва. Али Доријевци ие хгедоше иа то нристати док се не освети смрт ПолиФонтова. Они, рекоше, пристају да им Кресфонтов син као Ираклијевац буде краљ, али су се заклели да убију Меропу, убицу ПолиФонтову, и докле је жива мајка Епитова, они га неће признати за краља. Епит: Да, старче, али док је жив Епит нека се не надају убице КресФонтове и убице Меропине деце да ће дочекати измирења или милосги! Ликорт: Такав бесмислен одговор нослаше Епит и Месиљани, и онда оружани Доријевци јурнуше на Месињане и од тога тренутка на кроза целу ову ноћ Стениклара није ништа друго до крвава позорница брагоубилачког рага. Сада знаш све, краљице. Епит: Хајде Ликорте ! Збогом драга мајко ! Меропа : (изван свбе, за се). Да отаџбино, да сине мој ! — А ви доле, ето ме к вама. Жртва тражи другу жртву покајницу (гласно Еииту). Збогом сине ! (Еиит хоће да иође). 0 вечни богови ! Зар тако, сине, да се растанемо за навек ? Епит : Није за навек мајко моја. Меропа: Ко зна ? Зар не полазиш у рат сине мој ? Епит : Оиет ћемо се ми видети мајко ! Меропа: Опет ћеш ме видети ? — Можда — Да, видећеш ме (з а се) 0 страшни тренуте ! (гласно Еииту) Али рецимо да се растајемо за иавек. Замисли да овај судбоносни тренутак садржи у себи вечни растанак гроба, замисли да те мајка никада више неће видети, да ти можда мајку своју нећеш видети више. Ко зна ? (за се) Не, богови, ово ја више издржати не могу (глессно) Епите, Епите! (Еаит јурне к њој да је загрли, али она, му руком даје знак да јој не иристуиа и као суманута одјури с иозорнице),