Отаџбина

НА СИЊЕЖ ЖОРУ Већ тр&ити врпло румене зоре К о свилие власи најлеише моме, — Зора се рађа, и мирис руже Раскошно сипа по путу своме. И сунца ево! Поносно, гордо, Са меког крила висини хпта, А румен-зраке путе му прате Сјајаног сунца злаћена свита. Море је мирно. Бурни таласи Умилнп санак бораве ти'о, А крајем мора даљином даљном, Чаробно с' венац планински свио. Природа ,ј' цела дивотна, лепа, Лаки јој уздах мирисно цвеће; Све је чаробно.... умилно.... тихо.... Само се чамац лагано креће. Ја стојим мирно светиње пуна, Али ми среће ни овде није; Жеље ми лећу без пута, циља, — А срце бурно све јаче бије. Па, куд ћу? — не знам. За чим ли жудим Куда ми душа у бескрај леће ? Морнару! — реци, куда се чамац — Лагани чамац — са нама креће?.... „Ширинн мора". — Ох, јесте, јесте, Где се ие виде земаљскп зиаци, Ширини вечној.... где с морем бурним Само се љубе сунчани зраци! Ја нећу шуме, зелене, густе, Не волим поља, вароши, горе, Ја хоћу небо, дпвотно.... плаво.... Ја хоћу бурно, бескрајно море. отацвигд књ. хххт св. 124