Отаџбина

.^4*

НА СИ1Ј.ЕМ МОРУ

531

— И руке саме у сусрет лећу — И душа сама призива Бога ! Ох, јесте, јесте, у часу томе Све дише неком божанском моћн, И ја сам срећна у тој тишини, ■ И ја сам срећна у тој самоћи. Ал' не! — Ја нисам ни овде сама — Као капљпце сићане мале, Ил' зраке светле здружене сјајне, Што су по стеау врлетном пале, Тако смо, тако, у часу овом, Сви моји драги!.... сви моји мили!.... — К'о росно двеће у киту свежу Тако смо, ево, и ми се слпли. И ја не гледам у небо, море, Душа ми с' некуд даљином губп, И срце моје дршће и стрепи, — А жеља своје премиле љуби. ....Ал' где је старац? — да л' и он срећан, Ужива спомен детнњства свога, Призива тренут времена прошлпх, Да л' гледа своје? — Да л' види Бога?.... Ох, видим, видим, и он влечећн Одговор шаље божанском гласу; 0, како ј' нешто свечано, дивно , На овом месту, у овом часу! — — Ал' рецп само, старино седа, Какав се сномен у теби буди? Што сузе твоје очајно теку Зашто ти туга притиска груди? Зашто баш овде, на овом месту — Где само оркан љутито вије, Где само галеб поносно слеће, Где само талас шуштећи бпје. Запгто баш на том дивотном месту, Ти скрушен тако очајно стојиш, И вале мутне, пенаве, бурне, Дршћућом речн — дршћући бројиш?....