Отаџбина

НА СИЊЕМ МОРУ

Ил' можда, можда, спомене давне Сад душа твоја стрепећ' прегледа? Тренуте тешке живота бурна.... — Ох, реци само, старпно седа ! II ја сам стала.... Свуда тишина, Само по кашто море зајечи; И старац ћути, и небо ћути, — Типшна света болове лечи. II ево, прве речи падоше К'о бурни талас на голо стење, Кад му кроз грудн олуј прохуји, Кад га махина љутито креие. И прича старац.... Погнутом главом Претешких дана спомене ређа, Понова живи нрошлошћу давном, Зарасле ране отвара, вређа. И прича дуго.... У давно доба, — Сад ми се чинп к'о да се снило Им'о сам чедо прекрасно, дивно, Им'о сам своје јединче мило. Син ми је био. К'о капља росе Свеже му лице и душа чиста Што се у добру и срећи свакој К'о сунце сјајно на небу блиста. Ведро му чело поносно, лепо, Косица свилна на плећа пала, А кроз очи му дивотне, нлаве, Божанска љубав тихо је сјала Још малп беше, ал' кол'ко пута Загрли вале, ласкаво, мило, Ил' плови тихо по плавој води Ил' слети мору у бисер-крило. Ил', синак мора, детенце красно, Стане на голу, камену стену, Па гледа море, гледа таласе Где бурни праве шуштећу пену. Ил' кад се бесно море разјари Он вес'о и тад' на крају стоји;