Отаџбина

НА СИЊЕМ МОРУ

Призпва капље сићане, мале, И жудно хучие таласе броји. Па кад нрелију вали обалу, Оквасе жарко његово чело, Он кличе бурно : „још једном само — И онет крају приступа смело. Једном га гледах. Дуго и дуго Скрштепих руку стајаше ти'о Кошуљида му танана, бела, А кудрав талас плећа му скрио. Скрштене руке, одело бело, А поглед благ му даљпном блуди, Ја гледах дуго анђелче своје И иека радост нуни ми груди. Ох, мило чедо! — о, дете драго! Како те бабо јединог воли, За тебе живи, за тебе ради, За тебе само Богу се моли. И ја му приђох.... н моја рука, Избриса печат детиње среће , И ја иаруших светињу санка, Растерах тице, покндах цвеће. Жао ми беше, али не могох, Жељама силним већ да одолим, Прихватих дете, зборећ' у себи, Како те волим! — како те волпм ! Шта мислпш тако, питах га благо, Кад покрај мора тужећи сто.јиш, Та зар се воде дубоке, силне, Таласа бурних, ништа не бојпш? „Таласа бурних? — и воде силне?! „— Не, не бојим се, јер море мило „Ти си ми рек о сећаш се, бабо, „— За мене ј' топло мајчино крило „„Кад мајке немаш да те пригрли, „„Очврсне надом пз својнх груди „„Нека те бурио море однпја, „„Нека ти спомен на мајку буди"".