Отаџбина

НА СИЊЕМ МОРУ

„Ја бих на море" — рече ми ти'о „Гле, како лако лађице плове, „Иа и мој чунић малени, лени, „И мене, бабо, умилно зове." Не, немој ићи. Погледај запад Како га облак дрнилом крије, Галеби силни, тишина ова, — Веруј ми, спне, то замаи нпје. Бура ће скоро. Еад год се чини Да све у миру светињу снива — Тада се, веруј, у часу томе, Најжешћа бура у вему скрива. „Али ја не бих далеко хтео, „Средином мора нећу ни ићи, „А чим се олуј завитла бесни, „И мој ће чунић већ крају стићи. Па иди онда. Ал' пази спне, Немој да бабо страхује миого; А ако олу-| ускоро иочне — Ти би за данас и остат' мог'о. ,,Ал' један тренут, ал' један часак" — И он ми руку иољуби жико Ја га ирекрстих, и тога дана Последњи пут сам чедо целив о. Да сам му рек'о слутњу немилу И боле што сам од њега крно, Он би остао без једие речи, И још би и сад крај мене био. Ал' иоглед његов тако мољаше, Да ја ће могох друкчији бити; И слутњу своју иемилу, црну, Мор'о сам, мор'о, од љега скрити. И ја га гледах кад у чун сиђе И кад ио води веслима ману, И тад се сетих, да можда хоће, На ову кобну, опасну страну. На стени тој је нежна му мајка Последњег часа живота свога