Отаџбина

536

НА СИЊЕМ МОРУ

Дршћућа бледа, чекајућ' снаса За чедо своје модила Бога. На лађици је н>ему хитала Ал' кад се талас љутито крете, Лађа се вину, и један тренут, Оштро камеве слабу је срете. Лађу је вода иокрила бујна И много н>их се утони тада; И н>у је море за навек скрило — А са љом наду живота млада. Он мали беше; ал' како често За мајком својом сузе је лио, На стени овој тужио горко, Или јој венац мнриснн вио. Па и тог дана тамо је хит'о, — Препуне груди живота. млада, Носише чедо жељеној мети, Црераном гробу старачка нада. Ја гледах море, таласе хучне, Прекливах небо, призивах Бога.. . Очајним гласом, дршћућом речи, Молих се.... молих.... за сина свога. Ал' облак беше све гушћи, црњи, А вали бурни јече.... нздпшу.... И но том јаду очајним блеском Демонске руке бездушно иишу. И ја се стресох.... „Смрт!...." није, ннје, Мој синак живи, он плови лако, Ја га већ видим, ох, брже само.... — Сад ће га бабо пригрлит' јако. Ал' један блесак, ад' један тресак, И већ ми море јединца узе. Севнуше муње, јекнуше громи И небо проли очајне сузе.... И ја још мислим, доћи ће, доћн, Кад благе зраке истоком сину;