Отаџбина

НА СИЊЕМ МОРУ

537

— Већ четврт века, свакога дана, Надам ее своме миломе еину". И он уздану, дубоко, горко, И еуза кану на лице бледо, И дуго, дуго у море длаво Клонули старац мрачно је глед о. Ја ћутах. Та зар и могох наКи Његовој тузи утешне речи? — Болове оца, болове друга, Последњи тренут једино лечи. — Ја ћутах дуго. И онда, када Дршћући старац веслима приђе, И кад ми нога са стрмог стења У лаки чамац лагано сиђе. И 1а се сдустих уморна, тужна, Само ми срце куцаше живо, А старац бледи, још дуго.... дуго.... Јединца свога будан је сннв'о. Сунце је сјало тихано, благо, Ал' ја на њега не гледах више Све ми се жеље, све ми се чежње, У часу овом уједно слише. И душа моја задрхта болно, И срце — искра у мојим груд'ма Зајеча јеком очајно, бурно, Ох. тешко ј', тешко ј', међ' страним људ'лд ! Старино ееда! — тешки су часи Што драте болом старачке дане; Ја знадем тугу, иознајем боле, Осећам твоје дубоке ране. Мало је лета живота мога, Ал' кол'ко већ је срушене наде, И свако лето, година свака, Цо неке јаде иричати знаде. Ја те разумем. И веруј, кад год Клону од бола слабе ми груди Душа ће летом теби се винут' Да слику ову сиоменом буди.