Отаџбина

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

воће. Дигмеш се па хајд, готово комбрљајући се, до у долину, а тамо те чека други рај Зада'не те мирис од воћа и дивна хладовина, па се, задовољан. спушташ под густ орах.... Трава те заголица по врату, мрднеш мало и притиснеш је главом, па си онда миран и спокојан. Из авлије те угледају голуждрава деца па, и не питајући те, ето ти целе гомиле. Једни се пењу на орах, други на караманку, трећи на ивовачу, шећерлију или на краљицу, водењачу, слаткачу или на позни медњак или арапку, такишу и док си тренуо они напунили своја прљава криланца и свако се жури да ти донесе своје «лепсе» крушке, јабуке, ораје, шљиве и пурене зелењаке (бабице), што сваком , по два-три из недара вире.... Ти не мораш све то појести, узми макар што год, бар ону велику, жуту караманку, што је с једне стране готово поцрвенела, а остало ће ти мачићи око тебе оглодати и посисаги! Ти само лези, гледај, наслађуј се и питај сам себе шта може бити лепше Над тобом трепери и шушка зелено и полу-суво лишће орахово; загледаш се у једну црнкасту пругу, на његовом пепељавом деблу, па идеш очима за њом, до ракаља; одатле пређеш на велику грану, што је ударила чак до водењаче, и међу зеленим ораховим листовима угледаш жуту крушку.... Гледаш је тако, гледаш, па тек угледаш на широким ракљама камен, што су га деца забацила млатећи крушке. Таман се добро загледаш, кад — а одоздо, кроз лишће чујеш: туп — туп — туп, па тек, цврц по самом челу и — орах се скотрља на траву... Чујеш кикот око себе, ал' ти се чиниш да ниси ни осетио, па не смеш ни да се почешеш и ако те то добро сврби... Окрећеш главу на другу страну. На пет корака од тебе опружила се јаружица, пуна шљама и камења, а над њом се надвила стара водењача. Дебло јој већ орапавило, по негде накљуцнуто секиром и ту почиње да трули. Гране дебеле а кратке, па попуштале витке мла-