Отаџбина

ЈЕСЕЊЕ С.1НКЕ

то зачињава често иуцање корења... Сунце греје, ветрић иирка, иа заљуљује оуве шашљике и перје; љуља се тихо сва та гора и шушти чудним, веседим шумом; кр!.. кр !.. нуца корење, нод једром девојачком или снажном момачком руком ; ха.. ха.. ха.. разлеже се смеј веселих берача, а тамо код разора, где су саме девојкз, вије се весела, сеоска иесма.... Кини рад, весели се срце, а рука се све брже и брже маша дебелог, једрог корења.... У свакој њиви чује се жагор и несма. Девојке певају, л.уди се шале и задиркују, жене им усрдно помажу, а нежењени момци, пуни жара, подврискују и вичу, да даду одушка узаврелој крви.... Смеј и жагор, врисак и несма, проламају се из њиве у њиву, преко цела недогледна иоља, преко читавог мора горе — хранитељке.... А пебо се наткрилило над тим драгоценим морем, чисто као суза, плаво к'о што само оно може бити, весело, к'о што је срце раденичко.... Ради селзак и помиње Бога, а усне се само развлаче од весела срца. Хитају руке, а мисао се носи на амбар, пун пшенице, на каце, пуне шљива, на буре у подруму, пуно белке и црвењаче, на пресек, пун овса, на вајат, пун ораја, дуња, јабука и крушака, пун вуне и тежине, на кацу, нуну пасуља, на качару, пуну цакова са сувим шљивама, на млекар, пун смока, на винске буриће, који само чекају бербу, на кош и таван, које ће препуиити једрим кукурузом и —• на кесу, коју ће наиунити нродајом изобилне летине и стоке.... * * * А тамо у страни, код последње сеоске куће, чује се жагор. Тамо је иозна, јесења вршидба. Ко није чуо. ко пе зна за чари знојне и уморне вршидбе Кад забели јутарња зора и сви се кућани дигну на чисго и глатко, као патос, гумио. Обузме те јутарња свежина. Пред тобом заблистају милијарде светло-сребрних канљица бисерие росе, а тамо, по речним дољама, дижу ее облаци