Отаџбина

ЛЕСЕЊЕ С.1ИКЕ

547

•сиве магле, које у путу пресецају први зраци сјајнога суица, што се иза пдаиине већ помолило и мало за тим обасјало сву околииу, покривену бистрим капљицама росе, и оне, те бистре капљице сад се само пред тобом преливају и одсјајкују, као најчистије драго камење, правећи безброј варијација Фантастичних, дугиних боја.... Обузнма те милина, хтео би да тај иризор претвориш у вечност и не можеш да отргнеш поглед од тога чуда лепоте, које те заноси, чара.... али ти уживање прекида оштра студен, од које ти се најпре кожа најежи, на за тим и само срце задршће и оида се лаћаш трудног рада и хиташ, да се у раду што пре згрејеш ... Камара се развршујз ; велико, тешко снопље пада на гумно, одакле га дижу снажне руке и носе на ред око стожера. Шире се кругови снопља све више и више и најзад метут је иоследњи сноп на гумно.... Привезују добре ђогате за стожер и почиње се вршај.... Пуца п пршће сува слама, трепере и Фркћу добри коњн, севају виле у снажним и једрим рукама, диже се слама и пра' иод облак , а из снажних груди радника разлежу се једначити звуци, који му и песму замењују: ај.. ај.. ај ај!... Сунце високо одскочнло, па прижиже, коњч изведени из вршаја , а свако чељаде , које је кадро, дохватило виле, те претура сламу. Шушти изгажена слама, кроз коју проиадају тешка, једра зрна па, чегрљајући кроз иарошке, иадају на гумно. Тресу се виле у хитрим рукама, срце све брже куца, а са чела падају крупне грашке зноја.... Слама је претресена, коњи се уводе и опет ночиње једначит кас око стожера.... А ти се дохваташ дебела хлада, испод кога још није роса спала, бациш се у ту свежину, иа осећаш како се груди надимљу, ие могу довољно да се надишу, а леђа се кале, као усијан челик, кад бациш у ледену студ.... Смирује се суице, слама је три нут прегажена и претресена и сад је последња дигнута и бачена у крај 35*