Отаџбина

ЈЕСЕЊЕ СДИКЕ

опет мету у пушницу , а друштво се опет поређа око вуруна и нродужи започету причу.... А ти гледаш у сјајно небо, у онај заносан трепет, па се јединиш са тим високим светилима, чујеш њихов шапат, осећаш како те машта вуче у висину и ствара безброј младачких сиова , и ти живиш другим, чаробннм, животом, па ти је тако лепо, тако слатко... А ватра нуцка и греје, звони једиачит глас приповедача, а тамо са друма чује се крчање пуних кола и суморно извијање сетних ((Двојеница".... * * * Сунце се смирило. Обран последњи ред кукуруза и натоварен на кола. Скупљају се радници под брест. Сретен ми води ситог „Султана", пребацује преко њега гуњац и колани га тканицама. Женскадија се скупила у гомилу, па се ту повезује , и оправља за пут, а људи савијају цигаре, пуне луле и припаљују. Редара купи судове и меће на кола, па, узгред баци и ио неку суву гранчицу да са њом вари млеко. Певачице утањише и друштво се крену. Уз пут се сретамо са другим радницима, те се друштво увећава. а са њим и весеље оживл^ује. Девојке већ отегле «ој Миљано" у троје, а момчадија почиње са бројеницама. Мало, па се начини читава ларма и урнебес: певају, броје, иодврискују , смеју се, исују се, дозивљу се, разговарају се, свако окренуло на своју руку, па да слушаш иоиздаље ко на вашару.... На првој раскрсници подели се друштво. Уз нас остаде мало, па се и ларма одмах смањи. Само девојке још певају, гласно, не осећају умор, а људи већ ређе отварају уста. Кад бесмо на «Бачком брду" сасвим се смрачи. И ми се ућутали, иоред нас крче пуна двоја кола; сити вочићи прегли па грабе да пре стигну. Таман ми оћемо на осоје, а пред нас искрсну коњаник — Добро ви вече! — Бог помого.