Отаџбина

552

ЈЕСЕЊЕ ОЛИКЕ

— Добро вече!... Жива била, жива била, браним се ја, ал' не помаже. — Ама дај, Бога ти, немој да се.... протестују оне и чине што су наумиле. — Море, шта ме љубите, кад сам још млад.... — Е да, Вог с тобом, ја кога ћемо.... — Добро дош'о!... викну ми ча-Марко иза леђа. — О, ча-Марко.... боље наш'о, боље вас наш'о, збуних се ја. — Ја мишља' ти нећеш доћи. — Како да не дођем, кад сам ти сам казао, да ми се јавнеш. Но ви , ка да већ отпочели. Имаш ли доста комишалаца ? — Није, море, још ни иоловина дошла. Далеко нам добросрећне њиве, а народ подуже ради; но сад ће то, за по сата сви ће бити. Ајдемо ми у кућу , да се мало одмориш. — Немој, молим те, нисам ја уморан. Код рпе ћу се најбоље одморити. — Како, болан, зар да ми не назовеш Бога у кући! Е ти си поборавио наше адете, а ми знаш, с нашим појком, све нако по старински.... Није вајде, нема се куд, но ајде у кућу. Идем преко авлије, а очи ми се не одвајају од рпе, што је сложена баш више вајата, на равној ледини. Кроз помрчину светлуцају пламенови од луча, а око њих се виде само главе, спреда осветљепе, а около умотане помрчином. Помислио би ко да су какве аветиње , ал' би га брзо обавестио весео кикот, говор и песма , што се отуд чује.... — Помози Бог и у кућу! — Бог ти помог'о. одговара ча-Марко за мном. Ене де Цвеје!... Их, куку мене, каква сам ја, ка' конџолос, вајка се стрина Сара, бришући руке и намештајући убрадачу. — Ала чудне моје бабе, оће да је кицош и уз лонце....