Отаџбина

ИВАН ТУРГЕЊЕВ

567

шља на њега; када пак усамљен и заборављен умре у једном куту Сибирије, нађу се на његовим грудима неколико успомена од ње. Да јој се допадне требало му је нешто порока, мало више самољубља и лакоумности. Док је пак венуо у тој безнадежној страсти, није ни слутио, да га њена сестра, млада, нелепа, нешто незграпна девојка, тако жарко љуби, да никада није изневерила његову успомену и да се због њега није хтела ни за ког другог удати. Али најзнаменитији пример свију тих колико финих толико и савршених монограФија несреће поздраво јесте много познија приповетка „Живе мошти". То је све готово један монолог, приповетка, коју прича писпу о своме животу једна млада, некад лепа, а оад као костур мршава руска сеоска девојка. Он ју је затекао где лежи на поду неке пусте куће. Тако на леђима лежи већ седам година, од како је несрећним случајем пала. Глава јој је сува, бронзане боје, нос оштар и шиљаст као оштрица од ножа, усне збрчкане, само се зуби и белина од очију сјаје; неколико витица танке, отвореножуте косе падају на чело. На покривачу почивају две суве руке, чији се мрки малени прсти крећу час напред час назад. Некад је то била најбујнија, најтања, највеселија и најлепша девојка у целој околини, увек се смејала, увек певала и играла Она прича шта је све било са њом после оног пада. Згрчила се, поцрнела, изгубила снагу да иде и да стоји, изгубила вољу за јелом и пићем. Узалуд су јој пекли леђа усијаним гвожђем, узалуд је метали у туцан лед, А све то прича готово веселим гласом , не трудећи се , да изазове сажалење у слушалаца. Љубавник је оставио, па се другом ожеиио. Ои је, како она вели, хвала Богу врло срећан у браку. Његово понашање спрам ње чини јој се природно и правилно. Благодарна је људима, који се старају о њој, а особито некој девојчици, која јој доноси цвећа; није јој дуго време; не тужи се. Има других много несрећнијих од ње, слепих и глувих; она види изврсно, чује