Отаџбина

ИВАН ГУРГЕЊЕВ

509

готово нечувено — и женска и мушка лица подједнако су савршена. Неописано неншо описује Тургењев младе девојке, којима он симпатише, Јелену и Ђему. Уметникову руку ту је водила љубав која потпуно искључује похвалу и обожавање лица од стране песника. Свака реч, које оне кажу, јесте тачна, одређена. Једна је по лицу, покретима, смејању, мислима, права Талијанка, а друга остаје у читаочевој успомени као најлепши тип рускога женскиња. Само су први несници на земљи створили тако нешто живо и савршено. А обожавање лепоте, које се ту појављује, не уди ни најмање природним наукама. То нису жене, које је песник по својој вољи створио и које спадају у Фантастично царство појезије, као што су женски типови другог ког песника. То нису производи личне песникове чежње за женскима, нису слике његовог идеала, већ студије, које су изведене из најФиније тежње к истини и из иајбољег познавања ње. Код најважнијих мушких карактера био је Тургењев приморан, да сам себи отежава посао због суштине материјала. По правилу најглавнији је несников задатак тај, да одржава карактер и да избегава противречности у њему. Међу тим најзнатнији каракгери у Тургењева састоје се баш из самих противречности. Он је умео да неслественост опише као карактерну црту, не разоравајући ипак с тога сам карактер. Код обичног Руса, као што га он црта , ни на шта друго не може се извесно рачунати, осим на несталност. Као што у «Једној преписци" Алексеј оставл^а Марију, тако Руђин напушта Наталију, Санин Ђему у „Лањском снегу", Литвинов Татјану у «Диму и и т. д. Они остављају младост, свежину, доброту, лепоту, срећу, па трче за чулним заносом и понижењем, или напуштају започету игру из пуке несталности и непоуздања у самог себе. Али ипак тим људима без поуздања, чије се сграсти тако изненада буде и опет ишчезавају. одговарају на њихово изненађење женски