Отаџбина

570

ИВАН ТУРГЕЊЕВ

карактери , који се још теже могу прорачунати; то су жене, које су близу тога да љубе, па ипак не могу, као г-ђа Одинцова у роману «Оцеви и деца", жене, које без своје воље залуђују људе, подају се и опет повлаче, као Грина у (( Диму и , најпосле хладне баханткиње као она Марија Николајевна што отрже Ђеми Саиина. По негде неслественост или неверство може да изгледа недовољно мотивисано , као у «Лањском снегу", можда баш зато, што Тургењев тако рећи претпоставља да је та особина његових младићских карактера позната. У његовој повећој приповетки (( Руђин в студија несталности тако је дубока и потпуна, да се из слабости тог једиог карактера разуме у опште цела слаба страна руског карактера. Ту се с тога треба највише дивити уметности песниковој, што је могао да побуди не баш малу симпатију за Руђина, који је само у Фразама био јунак. Руђин , који тако ватрено говори и тако сјајно прича, коме стоји на расположењу сва «музика речитости", тај је Руђан лен, властољубив , увек игра неку улогу, увек живи иа туђ рачун, он је хладан кад изгледа најватренији и неподобан ни за какво дело, баш кад човек мисли, да ће приступити извршењу. Па ипак нам Тургењев показује, да он много више заслужује сажаљења него ли гнева и да с правом утиче на омладину. Људи тврда срца и сиажне воље не долазе у ранијим Тургењевљевим делима као главне личности. Ако описује неког човека, који је прави човек и на кога може жена погледати, оида као у (( Јелени" избира — да би постидео своје земљаке — неког странца, Бугарина, који има баш она својства, што и најбољем и најмањем Русу недостају. Иначе се људи, којима се и сам Тургењев диви, узгред спомињу, он их ставља као споредне личности или се служи њима као коитрастима, да би лакше изнео иеистиност и слабост главних особа. Такво је лице на пример Покорски у „Руђииу", о коме Лешњев тако одушевљено говори, и у коме се можда