Отаџбина

ИВАН ТУРГЕЊЕВ

571

види портре чувеног руског критичара Бјелииског, иријатеља из младости и учитеља Тургењевљевог, чијој је усиомеии посветио (( Оцеве и децу" и поред кога је на самртном часу желео да буде сахрањен. 0 њему се каже: „Покорски је производио миран и мек, готово слаб утисак; страсно је волео жене; радо је учествовао у каквој малој гозби и ни од кога није трпео увреду. Руђин је пак изгледао да је права ватра и пламен, живот и дрскост; али у дубини овоје душе био је хладан, готово кукавица, то јест, док се не дира у његову сујету, али ако то буде, долазио је готово ван себе од јарости. Он је увек гледао да другима влада и многи стрпљиво подношаху његов јарам , али Покорског слушаху сви драговољно.... Ах. то је било красно доба и ја знам извесно, да га нисмо у лудо страћили. Често сам се сретао с људима из тог времена, с друговима из младости, с људима, који су изгледали да су доспели у неко чисто животињско стање — тада је требало само споменути име Покорског, па је одмах излазило иа видик све добро , што је још у Рћима заостало, баш као кад би се у некој прљавој, мрачној соби отворило стакло с мирисом, које је у њој заборавл.ено." Тек у роману «Оцеви и деца" (1861) изнео је Тургењев типску представу руске јачине карактера и душевне онаге и то у лицу, које је тада било модерно. Базаровљева личност уведе нихилизам у лепу књижевност. Дотле Је Тургењев у овојим делима пецкао словеноФиле, који гледају спас Русије у раскиду с јеввропском образованошћу — тај велики скептик, који је у тако мало ствари веровао, верује у западну културу — али тада откри ограниченост и обожавање користи код млађег нараштаја, чија му ваљаност у осталом импоиује, и која га је шта више иатерала да јој се диви. Његова књига поста важан догађај у руској историји и животу пишчеву због генијалности , којом је нацртан главни тип омладине, због утиска, који учини, због љутње