Отаџбина

2

ВОЈ&ОДЛ ЉУБОЈЕ

споји са Ибром, а после да се одмара по равноме пољу. Пе знаде кукавица да ње с места нестаје, чим у Ибар улегне. Ади њој као да и није много стало за тим да и њу у свету зпају; зато је и хитала тако у крило Ибра. Можда ју ,је природа за то и казнила, јер речиде Стрме данас и нема. Перасудгш ратници и непажљиви сељаци исекоше гору око Стрминог извора и сада на месту, где је некада текла плаховита Стрма, тече незнатан поточић, коме народ нити знаде имена, нити миого за њ мари, јер у данпма жеге, када би он био људима од корисги, њега редовно нестаје Тада му се корито познаје још само по сувом иеску и шареном шљунку. Но народ по предању верује да је онуда текла некада плаховата Стрма и да је онде утицала у Ибар , јер копајући онуда земљу наилази на затрпан шарени шљунак у коме има и трага од разних речних шкољака и скамењеног рибљег костура. За то иарод и верује свему оном што је скопчано са овом успоменом из старих времена. Он верује ономе што је од својих предака слушао о величини и слави српскога народа , који је у оно време живео у овим крајевима. Колико га год оживлзава прича о јуиачном војводи Љубоју, толико се снужди, када чује причу о његовој пропасти. Сећајући се његове пропасти, он се сећа и пропасти српске целине, српске моћи ; српске царевине, која је била показала свету да је у стању њиме да овлада; а сећајући се његове славе , кане му по која суза за успоменом на некадашње лепе дане. И сам Ибар измакао је своје корито са подпожја Мокре Планине, као да би тиме хгео показати свету, да ни он не може више мирно протицати својим старим коритом , куда је текао у времену срећних српских дана. Отишао је и он да тражи ново корито, као што су многи људи потражили уточишта на туђем земљишту. Ко је саградио Љубојев град, о томе ни војвода Љубоје није имао других нодатака осим предања. Прича се да је један од његових иредака по имену Љубоје као