Отаџбина

612

БРАК ИЗ ЉУБАВИ

— 0! сестра и ја добро га познајемо; срели смо х л а више пута... «Одмах осетих како ми образи букнуше, просто букнуше... Пуковник ме гледа... Мора да сам била црвена... Приметиће... Он оде од нас у десет сати и, у поласку, рече ми: — Говорићу сутра у јутру с г. де Леонелом, али се јако бојим, да нећу успети... Он обожава свог коња... „Дотле је ствар дошла! Зар да купим његовог коња? Тата ми је ставио на расположење три хиљаде динара". — Дошли смо на пети јуни, одлучни дан... Код фотограФа. — И твоја прва посета. Почињи. Растојање се између њих беше смањило. Она је села, Ие на његова колена, него на једну столичицу крај његових ногу, и док је он читао, умиљато је наслањала главу на његова колена... тако да капетан, користећи се тереном — он је доминирао положајем — стаде љубити Јованку, с неком живошћу. Она се оте... не одмах... — Но, престани једном, рече она ; престани и почињи. Он поче: (( Срвдд. 5. јуна. Јутрос, носле маневре, враћали смо се ходом кроз улицу Ложа. По мене дође ађутант од стране пуковника... Приђем пуковнику на челу колоне. — Капетаие, рече ми, да не желите случајно да продате вашег новог коња ? — На сваки начин не, господине пуковниче... — Па ни по лепу добит? —- Па ни по лепу добит. — То је за неку врло лепу особу и која вас познаје. Која ме познаје , господине пуковниче? Да, срела вас је више пута, видела вас је на тераси... у кратко изгледала је да вас познаје... учинило ми се да је поруменела, кад сам јуче изговорио ваше име, поруменела врло приметно. — А ко је то, господине пуковниче ? То је кћи једнога инжињера, неког г. Лаблиниера. — Плавуша, г. пуковниче? — Да, плавуша. — Станује у једној кући на тераси? — Тако је; дакле , познајете је. — Само из виђења, господине пуковниче. Е па видите,