Отаџбина

БРАК ИЗ ЉУБЛВИ

617

има коња за Јованку. — Јест истина, рече мама, пуковник је јуче рекао то име... А отац ти није ту... Али опет, треба примити господина... Пустите господина, Пјере... Само, Јованка, ти ћеш водити разговор, јер, ти знаш, ја се ништа не разумем у коњима... „Врата се отворе... Он је !... Он уђе, поздрави... и мама, после једне доста љубазне реченице, али која је могла бити љубазнија, рече ми : — Јованка, то је за твога коња, види дакле с господином... «Ето нас једно према другоме. Сав терет разговора пао је на мене. Он је био диван, нријатношћу, понашањем и простотом. А ја, ја сам била глуиа, зацело глупа. Осећала сам се тромом, иониженом, уништеном. Покушаћу да се сетим овог разговора, који му је мора бити дао о мени врло рђав појам. Седели смо на два корака једно од другога. Ја, срећом, у засенку. — Пуковник ми је јутрос говорио, госпођице, да тражите једиога коња. — Тако је, господине ; тата хоће да ми га поклони за рођен-дан. Ала је то било глупо ! Што је било нотребно да му то кажем То је зато, што нисам имала речи и што сам, у својој забуни, говорила ма шта. Он продужи: Ја вам могу ставити на расположење једнога коња, који ће, мислим, бити за вас врло добар. — Хвала вам, господине, али ваш је пуковник јуче рекао да ви много волите тога коња, и ја нисам рада... — 0, госпођице, то је диван коњ, иначе не бих био тако слободан да вам га поиудим, али је доста слаб за мене ; мали терет биће подеснији за њега. Лагао је, јер је иуковник јахао коња... и нашао да је диван... А да носи пуковника ! пуковник није лак ! Он је преко мере тежак !!! «Мали терет биће иодеснији за њега. Ала је то било љубазно у врло смотреном и лепом облику ! Треба добро прозрети прикривен смисао ове реченице. То је значило: Ви сте фини и лаки, ви сте перо, ви сте тица !...