Отаџбина

98

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

И она иде да довесе воде а Ренос бесни сам овако: — Земљо, небо ! Је ли то жена, је ли то Галатија, она мраморна статуа, којој је Пигмалион дао живот, очњи вид, сунце ? Је ли то онај камен, који је оживео и крај својих ногу нашао жарког обожаваоца , свога бога животворца, Пигмалиона ? 0 ти бедниче, који си толико година био слеп на оба ока и коме је вешта рука очњег видара учинила да на ново прогледаш и да видиш овај весели и краљевски свет, уби , уби одмах видара који те је тако љуто оштетио ! О ви одојчад, ко-јима тек избијају први зубићи , рашчупајте њима дојку , која вам даде небеску младост и невиност ! О благодарности, о најслађе божанство, претвори се у Фурију , па од сада обасипљи добротворе проклетством у место захвалних суза, уједај га отровним змијским зубима, сваки твој дах у место благослова нека постане чума .. Али не, не! Све то није доста. Амо-те ви немилостиви богови без сунца да владате нама , напред ти Кервере пред колима зоре и у место златнозрачног Фива нека се по небу ваља и нека пузи црна и крвава кугла, када је могло да буде, да Галатија убије Пигмалиона, јер она га је већ убила... Она , Галатија ! 0 жене , када сте издајнице ви сте (удара. ногом у иод) Црни пакле, за што ми не позајмљујеш верне слике њихове ? Удрите громови, изреците ви праведно проклество над њима (углед а Гала.тију кој а се врапа,). Погле! Иде смешећи секао кадаје првипут угледала зору и цвеће ! Иде радосна и ако верује да сам ја убио бога и творца њеног ! 0, да није наишла на мене, она би притисла на своје груди првог задружног слугу!..Ренос стоји у очајању, ван себе. Галатија улази носећи златну амФору пуну мирисаве воде и златан леген. —- Што си се тако намрштио Рене — пита Галатија. — Ево воде која ће да опере не само крваве мрље са твога мача него и само убиство из твојега сећања! Ренос ћути. Галатија меће судове на сто.