Отаџбина

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

— Ево што си тражио, Ако хоћеш да ти донесем и златне јабуке есперидске. реци, ја сам готова. Реци ! Ренос још ћути. Она му приђе и говори са свом страсношћу за коју је способна гаква жена. — О да сам само слутити могла да ће ти макар за један тренутак бити толико жао, ја бих га сопственим рукама заклала.... Ово је превршило меру. Ренос рикну. — Богови претворите ми сваку реч у отрован нож, те да је убијем са хиљаду рана на један пут ( ирободе мачем Галатију). Неблагодарна фуријо умри ! Умри издајницо ! Галатија само врисну «Рене в и паде самртно погођена. Реноо бежи с обореним челом у просценијум држећи грчевито мач. Галатија притискујући руком рану под левом дојком, вуче се по земљи док не допузи до Реносових ногу, а пузећи и превијајући се као змија, говори : — 0, никада, никада ме ниси волео. Да си ми то раније казао, тај би мач био излишан.... Али не бежи, ходи к мени Рене ! Ако си у мени и убио црну незахвалност, моје срце, све што још живи од мога тела, све је то само љубав према теби. Ходи ближе Рене. Нек издахне издајница, али нека преживи љубавница бар у успомени твојој ! Да бог да срећан живео иа овоме свету Рене, али само немој ме заборавити, као што ја заборављам да ме је Ренос убио.... Реци ми, драги, да ли може љубав да живи и у паклу?.... Ходи ближе.... Умрла сам већ до колена.... Смрт се пење.... ( аосле крагке иаузе). Дадох ти сав живот мој а ти не хтеде ни да ме пољубиш !.... У том тренутку улети Пигмалион на позорницу. —Шта рече?.... Галатијо !.... Рене !.. . — Галатија врисну кад угледа Пигмалиона. То беше последњи врисак. Она њиме издахну.