Отаџбина

112

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

Голо грање не миче се, А снежне га ките ресе. Кроза јеле, брезе дуге И кроз липа голо грање Звезда с' види светлуцање. Нигде стазе, нигде струге ! Брег и поље снег је свио, Па их тако поравнио. XIV. Тања к шуми... медвед за њом. До колена већ снег стиже. И у том се часу с Тањом Сплела грана... Кад се диже Обоце јој с уха трже. К кад за тим пође брже, Ципела јој с ногу спаде. И махрама с врата паде. Да је узме, да се пригне, Од медведа страх јој не да. Није смела, стиду с' преда, Да одећи скуте дигне. Медвед за њом... силе неста... Те бежати најзад преста. XV. У снег паде... Медвед стиже, Узеде је, па је носи... Нит' се мрдну, нит' се диже, Као да је самрт скоси. Медвед хита шумском путу. У склоњеном неком куту Колиба је... Ту је стао. Снег је од свуд завејао. Тек прозорче неко сјало. Чује с' жагор вике, шума. —