Отаџбина

142

ЈЕСЕЊЕ С.1ИКЕ

ти је грдило над грдилима.... Ама што гради друкчије, но што га је Создатељ начинио , по Богу си брате ?!.... — Истина Цвејо, ти већ знаш, за шго се 'нако граде? — Па, да буду лепше. — Ха, ха, ха , брате мој , јадно ти га љепше. Па што ће им она брука, не смем ни да поменемпред ђецом ?.. Ја му објасних како знадох. — Аа ! — Ха, ха, ха... стадоше кикотати сви. Вала, брате мој, да оне дођу да им ја комендирам вође два, три мјесеца, да им дам у шаке виле и мотику, па, брате мој, ако би им то послије требало, нек ме посијеку ђе сам најтањи.... — Е, па немогу сви да пласте и копају. — Ја, ја, брате мој, јес', тако је... — Еј, људи, ми се заговорили, па и заборавили бардак, викну домаћин. — Ја, брате мој, нисам заборавио, но незнам ђе је. У мал' не поче' да муцам, ка' оне жене на прелу. — Које жене, ч'а Стево ? — Зар незиате, брате мој, како су жене изгубиле бардак ?.. Скупиле се, брате мој, на прело па, ка' и сваке жене, кад је дош'о вакат за бардак, оне потулиле ватру.... Нагне, брате мој, једна крњу бардачину, а другом руком држ' конђу, па истресај док душа хоће.... напије се, брате мој, тако, па муцни првој до себе : хм ! ондај она узме те истресе, па другој — хм ! Тако ти оне, брате мој, у помрчини истресале и муцале све у наоколо, док неки ђаволан приш'о уз ону, што нагиње, па чек'о. Она истресе, пружи бардак, па муцне : хм ! а овј шћепа за грлић, па се полако измакне у помрчину. Она до ње чула пуцање, па пружа руку, а бардака нема. Онда она њој: хм ! а ова ти јој : хм ! те у наоколо, док се једној није досадило, те подвикне : «шта муцате, брате мој, бардак овамо !» Једна викне није у мене, друга, трећа, све тако. Онда ти, брате мој, полете утуљени угарци, па све по