Отаџбина

144

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

— Знам, знам ? — Јес\ вала, па питај ког' оћеш. — А што сте шапутале пред тим ? — Е, па јес\ тебе смо, кад нећеш да нам кажеш име твоје девојке. — Па ајде баш, да ви кажем. Име јој Милица. — Нека баш. — Сад шта ћу ти, кад ми не верујеш. Ајде, Анђо, почињи, име знаш. — Очију ти, немо : да ђаволиш, но кажи име. — Ја сам ви каз о. — Е, ми нећемо да певамо то. Девојке, да почнемо каравиље! И одпочеше (( каравиље миле мој.'' Свршише то, па продужише редом, све несму за песмом, лепшу за лепшом, милију за милијом Вије се дивна песма, ал' и рад не стоји. Онда се тек и ради, кад се њени гласи разлегну. Уз несму се и старост подмлађује, уз њу се и старе груди распламте, а за младе и не питај.... Журе се певачице. журе се момци, раде и старци, ал' ие дрема ни — бардак.... То ви је највреднији и иераздвојни друг српског радника : он га срета још првог дана, кад свет угледа, он га прати кроз цео живот, на свадби, на слави, на састанку, на моби, на сваком раду и залудничењу ; он га прати и у гроб, па и после његове смрти, обилази тужну совру за пуиу годину дана, «у оно именије", иокојниково. То ви је.... ал' доста, смејаћете ми се, што пишем оду бардаку. Заслужио је, па треба макар да га споменемо ; без њега не може ништа бити, па, ваљад', ни —• прича.... Гле само, како се, због њега, Јовица Степановић расторокао. Слушајте шта прича: — Живко, брате, Живко тај до тебе, нико други ! Ама причај нам, славе ти ! 'Оћу, брате, како не би; да ви'ш само, да поцркате од смеја.