Отаџбина

ЈЕСЕЉЕ СЛИКЕ

145

— Не мој дер ти ту, Јовица, да извољеваш ништа, вели му Живко. — Рђа га убила ко извољев'о, све ћу да иричам, ка што је било. — Дедер, очију ти ! — Па ет', 'нако, кад но беше код нас капетан Иво, зиате већ сви : рђа к'о рђа, ама и ми потеглисмо велики зор под њим. Знате већ, 'нако, како је притез'о габане пашем Жику.... — А што лажеш, болан !... — Ћути, море, Жико, сви знамо, да ти је ћео да исправи табане уз даску, само да признаш за ону овцу, вели му Благоје. — Можете сад извољевати што 'оћете ; драго ви је. — Јок, море, 'нако, нема ту изволевања, сам си ми прич'о, него ћути ти сад, да ја причам. Елем, наш ти се Жико љуто опизмио на њега. Кле га куд год пође и нако, да ви'ш, укле га. Ишћераше ти нашег ћопу Иву, због оне младе, па, ка' да није ништа ни био. Скаче иаш Жико од радости, па вели : да ми га је, 'нако, сад виђети, вол'о би, н'о што сам жив. К А шта би му ти радио ? в питам га ја. — «Ехе, 'нако, виђео би он његово добро јутро". Тако то ми рекли па прошла и година. Нашег ћопе нестало ; отиш'о дбље у Београд и упис'о се с опроштењем, у 'вокате. Кад љетос, зову мене и Жику, 'нако, у концоларију. Спремимо се ми, па 'ајд. Кад бесмо, 'нако, преко оног прелаза, на киселој води, питам ја Жику : (( Шта би ти радио, да изађе сад пред нас ћопо?" — «Куку и до Бога, да 'оће, не би га мајци више 'вокатир'0". Таман ми то у речи па, крочисмо или не крочисмо више, а пред нас — ћопо.... Ја скидо' капу и снреми' се да гледам џумбус, кад — ал' 'оћеш.... струже ти нако, мој Жико уз оно брдо, па све перја.... — А што лажеш, пасја те рђа убила! — Шга лажем море, зар није тако било ?... ОТАЏБИВА КЊ. XXXII. св. 125. 10.