Отаџбина

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

— Ко здрав с дружином !?.. викну Пајо из ненада и спусти бакрач са вареном ракиом. — Здрав ти! викнуше готово сви комишаоци у глас. — Ја сам први ! — Јок, ја сам ! — Нисте ни један, ја сам. — Анђа је прва викну неко из помрчине. — Анђа и нек пије, вели ч'а Марко. И Анђа однесе победу. Нагочише јој чашу-ђоровачу и поднеше ших троје.... Таки ти је код нас адет. Кад се хоће да промени пиће, неко узме да заговара госте или раднике и у том се донесе бакрач (ако је ракија) или видрица (ако је вино), па ко први прихвати поздрав, тај испије највећу чашу. — Е, Анђо, ти вечерас једнако побеђујеш, хвалим је ја. — Па јес', жешће но Дуле на Пандиралу.... — Ха, ха, ха.... осу се смеј целог друштва. — Који Дуле ? — Па твој, из Г. — Како је то он побеђивао ? , — Ето, нек ти прича Делија. — Који Делија? — Па, тај мој, Влагоје. — А, деде Блажо, вјере ти ! — Па знате то сви, тек кад смо почели, ајде де ! Војевали ми с Турчином, па, рато к'о рато, досадило се и бољим јунацима, а де ли Дулу из Г. Мислио ти мој Дуле од стотину руку, па никако да смисли , како би малко забушио.... Таман пред битку на^Иандиралу, њега ти пошљу, неким послом, у болницу. Ту се Дуле задржи по дуже, док су му спремили што се требовало.,.. Залудан Дуле, па почне да се туња око они' стаклића нође. Погледа, стоји једна пол'окењача, пуна ракије тако му се учинило — жути се, к'о варбана шљивовица. Припита он једног дечка, нође, да сркне мало, а ови,