Отаџбина

10*

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

147

био нека добричина, па му каже, да је то неки зејитин који, с опроштењем, није за пиће, ал' каже Дулу за шта је.... Одмакне се мој Дуле, па једнако гледи у оно стакло, док ће се тек нечему присетити. Завара очи онима нође, па смога олбу у торбу. Ништа !... Сутра дан полази војска у бој. Распитује Дуле : да л' ће баш поздраво бити боја, па, кад виђе да нема шале, натеже и попи сву ону олбу, па је баци празну у коров. Таман се војска одмакла од ноћишта, а мој ти Дуле закука из свег гласа, издвоји се само из вронта и.... — Ене де, зар ви тако знате, заварали мене те ви причам а ви посркаоте варенику. Вамо дер, Пајо с том чашом ! — Ама причај, море, оставићемо типунуАнђину чашу — Нека, нека, да попијем, па ћу продужити. Та наспите му пуну ћасу, кад нема чаше, па нек' срче и нек' прича. — Е, тако се можемо погодити. Налише му пуну ћасу варенике, он је мету на крила да се хлади, па се обрте да слуша, како се претерују Анђа и Гајо. А Перо се привук'о полако, па сркуће из ћасе, а своју чашу са ракиом држи поред себе. Јовица се придиже, одмаче се у мрак, па се брзо врати и ћушну иешто у Перову чашу. — Ко то дирка ћасу? Викну Благоје. Перо се ућута и поче да срче из своје чаше. Сркну двапут па дрекну: — Ух, пос' му његов, ко је ово?!.. Неколико њих стадоше се смејати. — Да ћу му надницу, ако ми каже који је ово.... — Па ја сам, 'нако, дед', шта ћеш ми, вели Јовица, 'Оћеш да срчеш туђе, а твоједа не мирише!... — Шта је то ? — ТТТта,. шта је? повикаше многи незнајући у чему је ствар. — Чујеш Јовице, не причај!