Отаџбина

148

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

— 'Оћеш дати надницу? — Не дам! — Е, ја ћу да причам, — Де, ако смеш! — Причај, причај слободно, вичу сви. — Што да не смем! вели Јовица и исприча, како му је потурио нешто у чашу, док је он сркао из Влагојеве ћасе.... — Ха, живо децо, половину смо давно претурили, викну ч'а Марко. То беше, давно жељена, лозинка за младеж. Девојке се шћућурише једна уз другу, к'о стока, кад осети у близини гладне курјаке. Настаде нема тишина међ' млађим светом. Само се чује неки безуби старац или бака, како клопара језиком, међ' ретким крњацима. Ма и старији се малко ућуташе.... А пуначке груди, под танким јелецима и ћенарликошуљицама, почеше се све брже и брже кретати , а срце све јаче куцати. Руке су^биле најнемирније. Оне су грчевито стезале^и немилосрдно гњечиле и чупале шашу око корења.... Сирота шаша, како би се жалила, да је могла осећати и говорити. Бог би га знао, шта је она скривила цурама вечерас. Па ајде, што је гњече и ломе , но је после бацају на чисту, окомишану гомилу. Где ли им је памет?... Једна по једна ћушка се у средину, ал' ни једна није рада да буде с краја. С једне стране их је заклонила рпа, с друге Анђа и жене, али с треће и четврте нико, а отуд је баш највећа опасност: велика гомила меке и мирисне шаше.... Но већ и цуре се умирише. А чега да се плаше, кад нема ништа страшно! Па што баш, ако нечија рука и залута, те опроба: је л' кошуља од правог ћенера, на каквим лепим, пуначким груд'ма. .. ил' каква врела уста са^гаравим наусницама, заврљају у помрчини и сукобе се са каквим једрим и пуначким образом, шта ми је то!...