Отаџбина

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

149

У осталом момци се задовољавају малим: ако могу да дирну и штипну, то је све, а нако, да рекнеш — није.... славе ми, није !... — Јаој!... зачу се из помрчине. На другом слогу реч се прекиде, к'о кад би на неког, из ненада, сручио пуиу видрицу хладне воде.... Једна је рука већ залутала.... — Куку —- куку—ку !... не дирај се, ђаво те одн'о!.... шапуће друга. — Цмок!... чу се на трећем месту и све се утиша. — Децо, то никако нећу! викну ч'а Марко, диже се и седе уз девојке. — Анатема те убила, шта ћеш око мене! викну Анђа и шчепа једну руку, која је залутала на њеним недрима. Зачу се мумлање. — Аха, орлушино матора, ти ли си! Ево ви и Танасија, девојке; пош'о тамо вама, па залут'о.... Осу се смеј и жагор. — Пушти ме, вештицо! Од куд тебе ђаво створи туна, шаиће он. — А, лишче матори!... викну Танасијева баба, па полети к њему. Настаде џумбус.... У тој највећој ларми, велика гомила комишиие улеже на два места и зашушта јаче. Да није ларме, чуло би св зар што, ал' овако и боље. Не морамо ми баш све знати.... Не тиче нас се ништа, к'о и то, што Јово све дрхћући комиша корење, а Милица и Миленија шапућу: — Је л' то он био? — Ј а. — А јеси знала да је он, кад си оно вриснула?" — Јесам. — Па шта си, болан, врискала. Знаш да је он СТИД.БИВ. — Е јес, да знаш како је то. — Не знам, баш. А је л' те пољубио ? — Но!