Отаџбина

150

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

— Их, болан, па шта ти каже ? — Па, : нако, знаш.... 'оћу ли поћи.... — А ти? — Нншта. — Зар ниси ништа казала? — Јок. — Дира ли се зорли? — Море, незнам ни ,сама. Ћути сутра ћу ти причати. — Ама кажи ми само, јеси ли му обећала? — А 'оћеш ти обећати Мићи? — Од куд знам. Није код мене ни долазио. — Ама ако дође ? — Е не знам; кажи ти мене. — Не знам! — Очију ти, кажи ми. — Кажи ти мене. — Е, па 'оЛу, ет'. Кажи сад ти мене. — Али поздраво ? — Поздраво. — Е јвсам, али ћутн ! — Је л' ту Миленија ? Зачу се шапат иза њихових леђа. — Ко си ти ? пита Милица. — Ја сам. — Јес' ти Мићо ? Ј а. — Ево је, до мене. — Ћути црна, ако Бога знаш, шапће Миленија и ћушка се напред. У том је обухвати једна снажна рука. она претрну, ал' се одмах прибра. — Иди сад, молим те, к'о брата ! — Само да ти нешто кажем. — Ама немој, очију ти ! — Само часком. И, више се ништа не чу....