Отаџбина

152

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

на вратилу, на дну кога стоји привезана метла, па из сваке сламке метлине сукћа варница, те цела метла баца од себе читаву ватру, а вештица тихо, нечујно, као буљина са крилима, сукће и лети.... Ала је страшно !... И пси се сеоски утајали, па не смеју ни да лају; сваки се завук'о под какав заклон, па ћути, тек по неки од страха заурла.... А бучје још шапће и под њим тихо, лагано жубори планииски поточак... орони се неки камен и скомбрља у вир — зачује се пл.есак и одјек се разлегне по врлети шумској... ћуви !.. дрекне уплашена буљина и замаше незграпним крилима кроз тамну гробницу од бучја и грмевља... Тада наиђе поветарац и зањиха успавано бучје, те му шапат претвори у брујање ; бучје се успротиви, поветарац се усили, те жешће кидише и отвара се борба, ири којој зајечи шума страшним и неравним јеком.. А у селу ирава мртвачка гробница.... Тек у некој кући, зачује се врисак гладног одојчета, кога санљива мајка притискује на пуначке дојке и, док оно жмурећи сише, мати га крсти и одгони сваку нечисту силу.... Или по неки болесник, коме су муке додијале, јаукне слабачким Гласом, а одзив му се прелама по празном и отвореном тавану, који му над главом зија, по широком оџаку, над којим трепере сићане звезде. И све то мученик гледа и слуша, па се од свог рођеног гласа уплаши, стегне срце и трпи самртне муке.... Грло му се суши, а он не сме ни да се накашље, боли га једна страна, он не сме ни да се мрдне — јер је страшна поноћ Ал' веселим комишиоцима , сакуњљеним у великом броју, развесељеним песмом , шалом и бардаком поноћ није страшна. Они је и не осете^ кад наступи, они је се и не сећају тог вечера. Све ја заузето оним , што га окружава, заборављено је све остало.... И куд ће сад Милица Ђокина да се сети ноноћних страхота , кад јој још образи гору од нол^убаца и мишице од жесног штипања !... Само старци и бабе, пошто