Отаџбина

160

ГИМНАЗИЈАДЧЕВА .1>УБАВ

<( Ја знам да ти оваке глупости не би учинио. Ти се као гимназијалац не би заљубљивао. је ли ?» пигаше ме отац, пошто је бацио новине. Обузе ме лака румен. Да отац не би приметио ону жар на моме лицу, узех парче меса са тањира, сагох се и дадох га (( Кару в који је под сголом глођао неку кост. Овим покретом избегао сам давање одговора, а сачувао сам се од једне непријатне неистине. За тим сам у брзо отишао у своју собу, но мало потраја, а ја зачух где бтац, кога одавно нисам чуо да пева, сада певука ону старинску песму : (( Како то, за што то, што се једно и друго, воле ал ! не знају ; како то, за што то, да се тако за дуго, неће да одају". Шта ће ово да значи ? Мора бити да се сетио нечега лепог из своје в^ладости. * * Ко од наших читалаца не познаје Карловце, гу ђачку варош на плавоме Дунаву? Мало ће их бити, који је не знају и за то их нећу ни морити описивањем ове брђанске вароши, у којој је толико наших славних људи прибавило нужну науку за стручну спрему и будући живот. На сваком кораку сретаћете ђака; а где је толико ђака, зар може не бити по мало и љубави ? Млађи се обично угледају на старије, а по невољи у Карловцима најстарији су ђаци богослови, којима је каријера везана за женидбу, ту крајњу циљ љубави. Зар је онда још чудо што се гимназијалац угледа на свога отаријег друга, нарочито кад се тај гимназијалац зове осмошколац (( матуранд и . Ето у тој сам вароши учио гимназију. Било је нас шеснаесторо у разреду, али је било нас три стара друга који смо се нарочито пазили као браћа. Од првог па до седмог разреда овај наш дружевни круг имао је и једног четвртог члана, Јову Дивнића, али га ми у седмом разреду на велику нашу жалост изгубисмо. Наше лепе читатељке већ ће сада самном да зажале за овим прераним губитком. Сигурно ће зимислитп