Отаџбина

11*

ГИМНАЗИЈАЛЧЕВА ЉУВАВ 163 * «Шта си то Јово урадио ?" упитасмо га преиеражени од оваког изненађења. ..(Нисам могао другче. Опростите ми. Можда сам и погрешио, али је и проФесор крив. в За овим нам је испричао цео догађај. Дошав кући саопштим сам оцу шта се збило са Јовом. Оцу беше криво и жао. «Што ми не јависте раније. Отишао би проФесору, иа бих га ја молио за опроштај. Ствар би могла проћи укором или „карцером". Сад је оваком красном младићу одузето право на учење. Али оно што је изречено не може се више опорећи. Сада му ваља озбиљно помоћи. Чујеш, казаћеш Јови да одма дође к' мени, а поручи Милаиовом и Ђокином оцу да дођу после вечере на договор". Како сам се обрадовао овој очевој наредби. Одјурио сам безобзирце да извршим његове налоге. После вечере сакупљен је био збор да се већа о будућности Јовиној. Одлучено је, да се пише Мити Поповићу у Бају, да он тамо изради да Јову приме у гимназију, јер се рачунало, да га у Новом Саду неће хтети примити. Јови ће за сво то време наши родитељи шиљати месечно тридесет Форината стипендије. После оваке одлуке свима нам је одлакнуло срце, а сирома Јова плакао је од радости. Двадесетога дана добио.је отац одговор од чика Мите из Баје, да је савет решио да прими Јову, но како су тамо почели годишњи испити, то је нужно да тамо дође пре почетка идуће школске године.: Примиће га у осмг разред, само ће претходно положити испите из седморазреда. «Хура ! Уживај ЈовоР' повикасмо као у неком три јумфу заборавив на његову ранију невољу. «Хвала вам. Да сте ми рођена браћа не ^би се могли више заузимати за мене у овој невољи", одговори Јова