Отаџбина

166

ГИМНАЗИЈАЛЧЕВА ЉУБАВ

По повратку из Будима упишемо се у осми разред. Слога између нас тројице остала је и даље непомућена, али смо врло често осећали у нашем кругу ону празнину , коју је Јова за собом оставио. Продужили смо безбрижни весео ђачки живот. Свако нас је друштво волело и призивало , не само за то што смо били одраслији младићи, но што смо умели свакога да забавимо. Пре свега били смо сви музикални. Милан је свирао у гласовир, ја у виолину, а Ђока у Флауту. Где се год давала каква гозба или весеље, ту је домаћинова највећа брига била, да само ми не изостанемо. Знао је сваки да без нас нема лепога весеља. Нико није умео тако лепо свирати, тако дивно певати као ми, нити је ма ко умео тако лепо приређивати друштвене игре. За то су око нас толико и облетали. Девојке су нас волеле , јер смо знали добро играти . жене за то што смо се у свачему умели наћи, бабе , што смо били скромни и учтиви , а људи, што смо умели лепо певати и јуначки пити. Пили смо по кад кад са окорелим пијанцима, па ипак нас никад нико није видео пијане. * * * Више Карловаца сахат и по хода пешице преко брда, а опет крај Дунава лежи лепо сеоце Каменица. Казују људи да је село добило ово име од оближњег каменог мајдана под иришким брдом у Фрушкој Гори. За наше ђачко „тројебратство" беше од малене вредности ово убаво село са богатим становништвом и: дивном околином. Мало нас се и тицала укусно од самог тесаног камена саграђена црква , а није нас у ово село привлачила ни чувена гостољубивост његових становника, но смо сваког четвртка, а по који пут и недељом одлазили онамо само за то, што је у томе селу била лепа једна „шипарица м , коју смо сва тројица заволели. Четвртком цео дан нисмо имали предавања. Тада би Милан и Ђока зором дошли к' мени. Спремили би школ-