Отаџбина

ГИМНАЗИЈАЛЧЕВА ЉУБАВ

ске белешке и књиге, па отишли у каменички парк «да у свежем зеленилу темељније научимо задате нам лекције," Отац се овом радовао, казујући нам: «Добро је децо. И ја кад сам био ђак , најрадије сам ишао у башту да учим. Истина каменички је парк мало подалеко, али за вас је ово движење нужно и корисно. Постићи ћете два успеха. Оснажићете тело и здравље , а и ум ће вам се у оном Божијем зеленилу усавршавати." А ми смо оваке далеке шетње предузимали само за љубав Иванке. А знате ли ко беше Иванка ? Дивно девојче у шестнаестој години, бела као крин, румена ко ружа, свежа ко мајска роса, а весела као они Божији славуји, који прижељкују у густом зеленилу каменичког парка. Тек се оне године вратила из пансионата где је научила толико, да је умела говорити о евему, што је год у добром друштву иужно знати. Родитељи јој беху без сумње имућни, када су толико трошили на васпитање Иванчино, а мора бити да су били богати, кад су иас о већим празницима о којима смо им били редовни гости , тако господски частили, да се још и сада сећам оних красних ручкова, добрих вина и божанствених весеља из оног доба. Блажена времена која нам се никада неће враћати. Нас се није тицала имућност Иванчиног оца. Нисмо никада ни разбирали о томе. Ми смо искрено љубили и обожавали ово девојче анђеоских особина, а са таким идеалним осећајима грешно је мешати ироФану мисао о њеној имућности. За то смо ми ишли тако често у каменички парк на кучење". На доњем крају села где су све саме лепе куће богатих економа виноградара, налази се огромна башта камеиичкога спахије, грофа К. паркирана по енглеском укусу. Цео парк лежн на косини брдашца , које се у благом паду спушта у корито тихога Дуиава. Широки вијугави путови застрти шареним шљунком , повучени