Отаџбина

168

ГИМИАЗИЈАЛЧЕВА ЉУБАВ

преко таласасте равнице изгледаху као повелики вали са чијих се гребенова могла прегледати цела површина спахијске баште, која је од раног пролећа до позне јесени представљала море дивног зеленила. Ово зеленило тек је зими било величанствено. Велики број јела, борова и огромне групе многих других четинара , шимширова и осталих зимзелених џбунића поносно дизаху своје сјајно зелене врхове ка небу, као да хоће тиме да благодаре Богу што им је уделио ту срећу, те могу вечито живети. Како се ово вечно зеленило дивно разликоваше од беле површине снегом застртих путова и ливада у овом парку. Како гордељиво гледаху ова дрва на оголеле стогодишње храстове и платане на другом крају баште; како се сада подсмеваху оним навловнијама које су лети тако лепо окићене крупним мирисавим плавим цветовима, а сада дремају као да у њима нема живота Но слабо се на ово обазираху они горостасни грмови, којима се ни столећа не памте. С пролећа пак, када природа разбуди сва заспала дрва из зимскога сна, када им се у стабла поврате оживљавајући сокови и када им се крупа снабде са свежим зеленилом, враћају им храстови и платани жао за срамоту, јер хиљадама разних тица певачица налазе у њиховом зеленилу угодног склоништа од природних непогода и препеке сунчеве. Влагодарећи свевишњем за његову бескрајну бригу и доброту из хиљаду грлића чују се химне у славу Бога а на увеселење људима. Тада ови стогодишњи грмови оживе. Дуге им гране окићене обилним лишћем спуштају своје крајеве до земље и за то их далеко од стабла подупиру моткама, а у њиховој ладовини налазе склоништа, од сунчане јаре, угрејани и уморени људи. Како ли су сада ништавни они борови са њиховим четинама којима је зеленило почело тавнити, а који не дају никоме заштите од сунчане жеге. За то у њиховим гранама нећете наћи ни славуја ни друге шумске певачице , нити ће у њиховој чемерној сенци човечији