Отаџбина

170

ГИМНАЗИЈАДЧЕВА ЉУБАВ

се обично мало одмарали на једној клупи под боровима на доњем језеру. После смо се склањали у ладовину код азалејске групе. Ту смо до подне посвршавали наше школске послове. У подне смо одлазили у село, где нас је гостионичар редовно четвртком очекивао на ручак. Отац нам је код њега отворио кредит, па се нисмо бринули за плаћање. После ручка враћали смо се у парк, али другим путем и том смо приликом пролазили покрај Иванчине куће. На прозорима беху жалузине и ми смо због тога ретко кад могли видети на прозору, али нам се учинило да ипак мора бити неког, који нас кроз отворене жљебове овог непровидног застора посматра. А тај неко можда је Иванка. Сва смо је троица у један мах заволели. Љубили смо је подједнако свом силином безазлене младачке љубави. Знали смо за то, да Иванку сваки од нас љуби, да би сваки од нас за њу и живот дао, па ипак нисмо били суревњиви један према другом. Ако је један хвалио њену лепоту, други би уздизао до небеса њену духовитост, а трећи би у звезде ковао њену умиљатост. Што је један на њој хвалио, то смо нас друга двојица признавали па и увеличавали, док се на послетку не сложисмо у томе, да су у Иванци усредсређене све особине Божијег анђела. Па да не идемо пешице сахат и по до Каменице ! Да би ко могао видети правог анђела, ваља му отићи до раја, а ова дивна имитација најлепшег анђелчета само је сахат и по далеко од нас. 0 оче! да си икада сазнао за ову нашу тајну, одма би нам одузео отворени кредит код каменичког гостионичара. Вратив се по ручку у парк, потражили би редовно лепу ладовину под оним дебелим растом крај горњега језера. Посматрајући његово дебло , које смо једва нас троица могли обухватити, а гледајући у високи врх, који је премашио све платане , сећали смо се прошлих столећа у којима је ово дрво било наших година. Како ли је кратак човечији век спрам живота овога грма , који