Отаџбина

172

ГИМНАЗИЈАДЧЕВА ЉУБАВ

По некад је Иванка само са њеном мајком, умиља том добром госпођом средњих година, долазила у врт али онда нису ишли даље но само до брежуљка са ру жама. То нам беше згодна прилика да њену мајку по љубимо у руку и да у разговору уживамо ,у бајности И ванчиној. Госпођа је опет уживала слушајући од нас, каш се брижљиво спремамо из школских предмета и како з? љубав лакшег пријатнијег учења долазимо сваког чет вртка и недељом у овај парк 0 лажи у којој има то^ лико истине! 0 истино у којој је све то вероватно, ш ипак све лаж ! С пролећа једног четвртка дошао сам сам у каме нички врт. То беше први случај од како сам га познао Милану беше мајка оболела, а Ђока је на нози засекас жуљ, те осташе дома. Стигао сам пре но обично у врт а за час сам прегледао опо што сам имао да научим Беше ми самом дуго време у парку, а подне још је далеко. Решим се да легнем у ладовину под један бор иопод брежуљка. Баштовани и његови служитељи познавали су ме, па ми ово нису бранили. Сунчани зрацк ме разбудише. Отворим очи , а сенка од дрвета одмакла се далеко од мене, те ми топли зраци иодневског сунца иадаху право у лице. Погледам у сат, прошло је подне. Скочим па кроз село право у гостионицу, где су ми сачували по нешто ручка. За тим прођем крај Иванчине куће да се тим путем вратим у парк. Кроз проређана пера бело обојадисане жалусине учини ми се као да неко гледа на улицу. То је она. И нехотице сам се окренуо и тад спазих, да је једно крило на жалузинама малко ошкринуто. Без сумње гледала је за мном. Како се лако распламти машта у младића од деветнаест година. Та он воли цео свет и за то га цео свет такође воли. Али у том свету ипак има неког који му је ближи срцу од оца, мајке и миле сестрице. То тако блиско, тако мило створење, то је ах, та се реч у тима годинама не сме изустити.