Отаџбина

ГПМНАЗИЈАЛЧЕВА ЉУБАВ

173

У својој вељој срећи тумарао сам по брдовитим стазама букове шумице, која се граничи са ((Змајевцем", летњиковцем ЗмајаЈована, па када мејеумор савладао, упутио сам се стазом ка оном прастаром расту на језеру, да се иод његовим окриљем одморим. Кад сам изашао из шумице. предамном се указа стари грм и ја похитам ка клупи. Уз пут сам набрао био леп стручак плавих и белих љубичица, па да ми ово љупко цвеће не би брзо увенуло у мојим рукама, задео сам цео струк у рупицу на огр.'јици мог капута. Хтео сам од радости да запевам, али у томе приметим, да неко седи на овој округлој клупи на супротној страни. Пођем око грма па видим ко је. Ту је седела Иванка, сама самцита. Обузе ]е по лицу лака румен, али меие ггодухвати права ватра. Нисам умео у забуни ни да је упитам, откуда она овде. «3ар сте ви данас сами дошли у парк? и проговори прва Иванка «Као што видите, госпођице, ја сам сам дошао. Другови су ми болешћу спречени, а ја сам сматрао за свету дужност да дођем овамо." «А! то је лепо од вас. Само не разумем по чему ви сматрате за дужност да долазите амо. Ја мислим да вам тек проФесори не могу наређивати да чак овамо долазите ради учења." И доведе ме ова шипарица у очевидну неприлику. Мене , момка од 19 година , кога ће за три месеца да прогласе зрелим ! «То не и , промуцам ја. «ПроФесори нам не могу наметати оволике жртве , али оцу је по вољи.... па онда мени.... мени се тако допада овај врт.... зар не видите да је ово прави рај. м «Ах, ви се шалите. Кад би ово био прави рај, у њему би морало бити и анђела, а као што видите овде их нема. )}