Отаџбина

174

гимназијалчева љубав

«Има , има , госпођице. Бар једног сам виђао и за љубав његову овај се врт претворио у рај и за то му и подносимо оволике жртве, долазећи овамо." Иванка порумени и окрете очи од мене. Еј, да сам тада имао одважност оног петошколца из Граца Ја би јој казао колико је љубим, али те одважности нисам имао. Па онда би то било издајство према мојим друговима. А ко зна шта би ми одговорила. Можда је она више волела Милана или Ђоку, а можда није волела ни једнога од нас. «Ја верујем да ви доприносите вашим доласком некоме велике жртве", настави Иванка управив њене крупне црне очи право у мене. «Не би била рада да ме назовете љубопитном, па ипак би вас молила да ми разрешите ту загонетку. Бар мени, вашој пријатељици.... ах, извините, опростите ми молим вас за ову реч." «Не, не, госпођице , та ми је реч и одвише драга. Ја и онако немам нигде своје пријатељице, сем сада овде једино вас." Иванчино бело лице обузе лепа румен, а иначе свеже руменило на њеним образима претвори се у пурпурно црвенило, о које се тако дивно одбијала сунчана зрака, која је кроз растово грање обасјала њено бајно лице. Ја не знам како на небу изгледају Божији анђели , али у овом часу јамачно је била лепша од рајских анђелчића. Сада се она збунила. У мени севну мисао , да јој сада кажем своје осећаје , па опет те речи нисам смео изустити. «А где сте набрали ове лепе љубичице?" упита ме Иванка после кратког ћутања. Познао сам да се овим хоће да извуче из ове неприлике. «Па гле има и белих међу њима. Оваке беле љубичице још никад нисам видела. Где сте их набрали?" «Ту близу на ливади, више језера." «А хоћете ли ми показати то место?» «Врло радо."