Отаџбина

ГИМНАЗИЈАЛЧЕВА ЉУБАВ

Одосмо заједно до места где се кроз зеленило ливада опажаше бела и плава боја брдских љубичица. Уз иут јој понудих онај мој стручак љубичица и она их .је примила. Почесмо их брати и за час набрасмо пуну мараму овог мирисавог цвећа. ■' г Вратисмо се под раст. Сунце је своје зраке косо унрављало на нас и сџремало се, да далеко иза беочинских врхова осветли други крај света. Време је било да се вратимо кући. Допратио сам је до изласка из врата и ту ми она рече: «А ви ћете кући без љубичица, јер сте ваше мени поклонили.» «Ништа за то. Уз пут ћу их за себе доста набрати." «Не, то не би било право. Пречекајте, даћу вам од ових мојих." Иванка састави из дваестак самих белих љубичица мали стручак, искиде из своје свилене мараме један кснчић и њиме привеза цветове, па их пружи мени. «Велика хвала госпођице. Лаку ноћ. Поздравље моје госпођи мајци." <(Хвала у њено име; али јој немојте казивати да сте ме у врту нашли. Ако вас упита, кажите да сте ми ви ггоклонили све ове љубичице. Лаку ноћ." За што да се у свакој невиној љубави мора крај толике искрености измишљати и понека лаж ради одбране! Девојче одскакута весело уз улицу, а ја сам се пресретан вратио својој кући. Од другова својих до сада нисам ништа тајио, али им овај једини догађај нисам хтео, а ко зна можда и нисам смео испричати. Добивени стручак љубичица метуо сам у једну своју књигу и ту сам га држао притиснута, да би га тако могао сачувати као драгу успомену. Овај сам стручак после премештао из књиге у књигу, како сам кад из које имао шта учити, па после толиких година доспе стручак у Радовићев кривични поступак, који ми беше у школи последња књига из које сам се спремао.