Отаџбина

176

ГИМНАЗИЈАДЧЕВА ЉУБАВ

* * * У томе је дошао јуни месец. Једнога дана дојури Милан к мени оа речима : (( 3наш ли шта је ново ? м « Не знам Милане". кЧитај«. Пружио ми је велики табак артије. Почнем читати: «Моме народу. Скоро се навршује годину дана, како су наша браћа у Босни и Херцеговини устала на оружје, да се бране од необуздане самовоље и нечувеног насиља". «Читај само даље и , туткаше ме Милан. «Г1атње њихове налазиле су вазда одзипа у нашим братским грудима, а кад прошле године њихов вапај на ново испуни ваздух , објавих Ја нашој Народној Скупштини , да ћу и сам у границама наших слабих снага настојавати, да се пронађе успешан начин , којим би се коначно успокојили они крајеви, којих нам судбина не може бити равнодушна..." «Хура; браћо, хура!" прекиде нас Ђока улетив у собу. «Књаз Милан објавио Турцима рат )} . За овим настаде међу нама политички разговор о овом рату. Разговор овај у место да је текао све живље, он је бивао све тишији и на послетку се само шапутало. Из тога мапата излегло се решење, да сва тројица посвршавамо испите који ће нам за три дана почети, а по свршеној матури да без знања наших родитеља пребегнемо у Србију и одемо у помоћ устаницима. Истина знали смо да су нам родитељи добре патриоте. али ипак нисмо били уверени, да би нам дозволили одлазак у рат. За то смо све и тајили, а ми смо умели да чувамо своје тајне. Петнаестог јула положили смо последњи испит и ми не чекајући на сведоџбе пређемо код Митровице у Србију. Коморџиска кола одведоше нас у Бадовинце ђенералу Алимпићу и ми постасмо војници (( добровољци и . Ту нам се придружио и стари наш друг Јова Дивнић.