Отаџбина

ГИМНАЗИЈАЛЧЕВА ЉУБАВ

177

* - # :1*. % Од тога доба протеклоје дванаест година. По свршеном рату продужнли смо науке. Милан је свршио меД !*цину, ја права, а Ђока ФилосоФију. И опет је наш круг бројао само три члаиа. Четврти, кога опет не беше међу нама, био је Јова. Суђено му је било да нас оставља. Али сада нас је за навек оставио. У рату, приликом једног ноћног напада бељинских Турака на Бујукљићеву аду, Јову погоди турски кургаум и ми га нађосмо на бојном пољу где издише. Последња му беше реч: ((Иванка". Шта јетиме хтео да каже нико није знао. То беше његова тајна, коју је и од нас крио. Кад смо по свршеним школама ступили у практичан живот, сви смо се троица оженили. Сваки је од нас био задовољан са својим избором и срећан у своме новом животу. А она лепа иевина љубав из гимназије ? А онај Вожији анђелак из каменичког врта?

* '>:< О Феријама отишао сам прошле године у Париз. При иовратку свраћао сам у лепше успутне вароши. Пролазећи железницом видео сам у даљини каменички врт. Код вароши В. био је обустављен железнички саобраћај, јер је бујица однела мостић преко неке водојаже. Казаше нам да се пре 24 сата неће моћи продужити путовање, те за то сам свратио у једну гостионицу у вароши. После ручка изашао сам да се мало прошетам по варошким улицама. Варош по себи немађаше за ме никакве значајности, а ни познаника у истој нисам имао. За то сам ишао без одређена циља по улицама. Једна укусно обучена госпођа иђаше ми из далека у сусрет, за руку вођаше мушко детенце од 5 година, а пред њима иђаше девојчица од 3 године. Дошав близу њих оно мало девојче потрча 'ми на сусрет раширеним ручицама вичући ми : (( Тата, тата! Ј) ОТАЦВИНА књ. XXXII. св. 126. 12.