Отаџбина

178

ГИМНАЗИЈАЛЧЕВА ЉУБАВ

Она госпа иоцрвеии, иритрча детету речима : «Милице, то није тата". — «Извините господине, дете се упознало". Сада погледах у лице страној госпођи, којој ми глас беше тако познат и једва сам од изненађења изговорио: ((И-ван-ка^. Госпа ме погледа и смешећи се рече : «3ар сте ме познали? Мислила сам да ме пећете познати, колико сам се променила". И одиста то беше Иванка, онај лепи анђелак из каменичког врта. Још је била тако исто лепа, тако исто бајна као онда када сам је виђао у каменичком парку. И опет је упрла њене круппе црне очи право у мене, као некада под оним грмом на језеру. Нингга се није променила. А зар се анђели могу мењати ? Обузе ме неки чудан осећај. Да ли од неке врсге стида, да ли од оволиког изненађења и сам нисам знао. На један мах оживеше у мени све успомене из оног доба, када смо у каменички врт одлазили ради ( (учења п . Овај нагли насртај мисли толико ме је занео, да сам са свим безазлено угштао : „Госпођице Иванка, одкуда ви овде?» ( ,Пре свега господине, ја нисам госпођица", одговори ми она урођеном јој љубазношћу. (( Ово су моја дечица. Имам код куће још једно, треће, најмлађе. Овом је име Борко, овој Милица, а најмлађа се зове Иванка, по моме имену. Муж ми је судија а у овој вароши живим'о већ девет година. Муж ми се Зове Цветко Рајковић и много личи на вас, па се за то деге и упознало. Нама ће бити веома мило ако нас посетите. У шест сахати биће Цветко код куће и ја знадем, да ће се он обрадовати вашем познанству". «Ако ми време дозволи походићу вас м . Иванка продужи са децом пут, а ја сам стао и гледао за њим дуго, дуго, све док није на крају ове дугачке улице замакла за ћошак. Вратио сам се у гостионицу. Ту ми јавише да је пруга оправљена и да ће за пола сахата поћи први воз