Отаџбина

НА СУСРЕТ СРЕЋИ

179

за Београд, који ће повести и заостале путнике. Размишљао сам да ли да идем или да останем. Решио сам се на оно прво и још сам оног часа отпутовао. Дошав кући потражио сам Радовићев кривични поступак. У њему сам нашао осушени стручак Иванчиних љубичица, привезаних оним свиленим кончићем. Боја им је давно нестала, као што је одавна изчезла садржина ове гимназијске љубави. Сетио сам се Иванке, оне шипарице, коју смо сматрали за савршену имитацију Божијег анђелчета; сетио сам се оног састанка код раста на језеру и нехотице ми се оте из очију крупна суза за овом успоменом. Сваки је од нас тројице Иванку искрено љубио и свакоме од нас била је идеал, али јој то нисмо смели казати. Оженили смо се другим девојкама, па ипак нити смо је изневерили, нити нас је.она преварила. Да ли је она једног од нас волела ? Никад је нисмо смели запитати. Да ! љубав у гимназијалца !.... Мехурићи, пријатељу, мехурићи, које из ничега ствара бујан пролетњи пљусак, а који изчезавају са том бујношћу. у Ужицу. ДхЛЕКСА јрАДУ^ДОВИЋ СУДИЈА. • НА СУСРЕТ СРЕТ\И ПРИЧА ОКТАВА МИГВО-А. Моја је жена особито лепа. Још никад нису дивније очивећом лепотом украсиле лепше лице. Оиа је неисказано добра. Ја је љубиМ, она љуби мене, и данас је управо шест месеци, од како смо се венчали. Само шест месеци? Је ли могуће ?... И ми хоћемо да се раставимо. Да, то смо одлучили јуче са сузним очима. — Ах! ала смо плакали ! На помисао да се више никад нећемо видети, осећали смо ужасне болове ; у нашој души створио се стра12 *