Отаџбина

180

НА СУСРЕТ СРЕШ1

шан пролом. Чинило нам се да то не може бити. Па ипак тако је; тако је боље и за њу и за мене.... Шта ће бити с њом без меие !.:. А ја ? Куда ћу ја без ње ? Зиајте да ја мојој жени немам ништа, апсолуно ништа да пребацим, само то. што је жена. Шеиа ! то је њен једини преступ. Жена ! то јест, ненозиато, непојмљиво биће, заблуда природе, коју ја не разумем. И она има то исто мени да пребаци. Она има против мене само једно, што сам човек и што ме тако исто мало разуме као и ја њу; јер, право да кажем, ја њу не разумем. Ја сам све тајне живота сазнао ; многим бићима, која немају ничега заједничког са мном, чији се језик и обичаји јако разликују од мојих као гусеница од ласте, ишчупао сам њихову тајну. Шта псето тражи, шта вребајући хоће демонска мачка, куда иде грозни гавран. све то ја знам. 0 жени не знам ништа, ништа и опет ништа. У њу продирем тако мало као у душу божју, као у сан какве морске сасе. — Ах! за што ти чело није од кристала ? рекох својој жени. Тада бих могао видети чудновати механизам твога мозга ; изненадио бих се и мотрио на варљиву радиност твојих мисли. Ти више не би била за мене необјашњива жива слика, што сад у теби видим.... Па оида, ко зна?... можда бих необичном нежношћу, употребом финог златног врха, могао тобом по својој машти, по својој вољи управљати , као што часовничар управља ход каквога сата. И она ми одговори: — А ти, мили мој.... За што твоје груди нису провидне ? Ја бих боље познала куцање твога срца и покушала да га сложим с куцањем мога. За што ?... ах да ! за што ? * То је заиста чудновато ! Ми се растављамо, што у моје жене није чело кристално, што никад ни у једне жене није било, и што су моје груди од једра, за поглед непробојна, меса као што су груди свију људи,... Како је жадосна будалаштина тај живот !