Отаџбина

НА СУСРЕГ СРЕКИ

181

Кад би наш брак био још од оних случајних,; постојаних веза, којих толико има, и која прикују: једно за друго два бића. која се не познају, које не гаје једно према другоме никакве симпатије, без магнетизма меса и духа, ја се не бих тужио. Али не !... Ми смо се још као деца познавали, као деца смо се заједно играли. Још је и сад гледам пред собом на великој рудини, не далеко од једног басена, у коме се гњурају бели и црни лабудови; још је и сад видим у краткој хаљини, голих ногу и дуге плаве косе, која је покриваше као густ, златан огртач. Била је врло мала и терала пред собом обруч, или ми је лаким ударом своје ракете бацала лопту од црвених и белих пера, која би се по кашто у паду закачила за витак врх јасмина. Често смо се и љубили. Ја сам разумевао њу, она је разумевала мене. У нашим погледима у нашим срцима читали смо као у каквој поверљивој, познатој књизи, великој књизи са сликама да нам њена мати тумачи под усклицима чуђења и смеха од наше стране. Тада је она била истога духа, од истога меса као и ја, само што је тај дух био финији а месо нежније, то је све. Пун покрета и усхићења ишао сам непрестано за њом. Доцније заједница наших снова и мисли постаде искренија, дуб.ва, интелектуалнија, тако да нам је изгледало као да је у нама иста душа. Наши осећаји били су исти, одушевљење је налазило у нас исти одјек. Лудовали смо за истим књигама, за истом музиком, за истим сликама, волели смо иоте сиромахе. У животу, у вештини, у беди није било никаквог дела, никаквог сна, никакве сузе, у кратко ничега. што нас подједнако не би дирнуло.... тако сам бар мислио.... Најзад можда није било ништа од свега, што ме још у успомени усрећава. Ја сам тада све осећао, али ко ми каже, да је то заиста било ? Нисам ли то можда створио у својој машти и само у својој машти ? Утисци, осећаји, којима сам је красио и који беху моји, лебдели су око ње; а нису никад продрли у њену уну-